Daj svoje mišljenje.
Potičem iz veoma ''interesantne'' porodice gde su polovina potomci četnika, a druga polovina potomci partizana. Na slavama naročito devedesetih kada sam bio dete je često dolazilo do fizičkog obračuna, deda i sa mamine i sa tatine strane su pokušavali da me od malih nogu obrlate svako za svoj tabor, a sve mi je prekipelo pre dve godine kada su ujak i stric napravili haos, a ja sam zamolio goste da ne zamere i da polaku odu, ujaka i strica sam isterao napolje, a mami i tati sam rekao da ako još jednom čujem raspravu na relaciji četnici/partizani mogu slobodno da se sele jer ionako ja plaćam sve račune. Ujak i stric ne pričaju sa mnom (jedan me zove četničko, a drugi komunističko đubre), a mama i tata me gledaju kao da im više nisam sin. Jednostavno mi je više preko glave jer 35 godina gledam haos na svakom većem porodičnom okupljanju.
