Daj svoje mišljenje.
Danas sam najtužniji čovek na svetu. Umro je moj čika Pera, čovek koji me je naučio mnogim stvarima pa tek onda zanatom (automehaničar). Otac je popravljao kola kod njega otkad znam za sebe, još kao klinac sam imao ljubav prema automobilima. Često sam bio kod njega u garaži dok popravlja kola pa mu pomagao, ja sav važan što mu pomažem a mušterijama slatko pa se smeju, čovek je toliko bio dobar, pozitivan i neviđeni optimista, nikad ga nisam video u životu da je rekao "Ne mogu, neću" ili da je u bedaku. Svo svoje znanje je preno na mene i ako ja nikad neću biti kao on po tom pitanju, ja sam mu neizmerno zahvalan. Ti trenuci kad se vratim iz škole pa pravo kod njega u garažu, on kupi sok ili nešto slatko pa me ispituje kako je bilo u školi, uvek bi mi dao neki dinar, kako je on govorio "Evo majstore, vaša plata". A ja se iskezim od uveta do uveta što imam "posao" tako mlad. Kad god sam bio u bedaku ili u nekom problemu on bi mi pomagao. Zbogom čika Pero, Vi ste ljudina koja se više roditi neće :(
