Daj svoje mišljenje.
Za koji dan slavim 9 godina braka sa prelepom ženom. Imamo i sina malog, Dušan se zove. Dogovorili se da odemo negde van države na par dana. Izabere Novi Sad, kaže omiljeni grad iz mladosti. Preseklo me nešto u tom trenutku. Nisam bio tamo otkad sam nju išao da vidim. I dan danas se sećam svega. Mislio sam da je sećanje nestalo sa godinama. Ali evo, izgleda da nije. A i kako da zaboravim devojku koju sam voleo. Prvu. Imali smo po 17 godina i velike snove. Delili smo te snove samo u priči, znali smo da oni neće ići zajedno. Ne žalim stvarno, žena mi je divna osoba. Samo evo sada kada se spomenuo njen grad, setio sam se svoje srodne duše. Setio sam se nje. Drugačije. Koliko god da volim svoju izabranicu, ne mogu da grešim dušu i da kažem da nikada nisam pomislio kako bi bilo da si ti na njenom mestu. Pa kako da mi bude sa devojkom u koju sam prvi put bio zaljubljen. Ali izgleda da je sudbina htela drugačije. Mada ne krivim sudbinu, moralo je tako. Valjda nismo znali šta gubimo. Daljina...
