Daj svoje mišljenje.
U četvrtoj godini fakulteta imali smo praksu da prisustvujemo suđenjima u svojstvu javnosti. Jednom prilikom, u hodniku sam srela tatu sa klijentom kako stoji i čeka da počne suđenje. Kako nas je bilo mnogo sa fakulteta i počeli su da prozivaju za suđenja, gurnula sam prijatelje da uđu na suđenje sa mojim ocem pod izgovorom "imaću ja čitav život prilike da ga slušam i vidim na delu". U junu mesecu se razboleo, u julu operisao, ja tada i diplomirala, a u septembru mesecu je preminuo od teške bolesti i u međuvremenu bio sve vreme hospitalizovan. Kada smo saopštavali sudijama da je preminuo i davali nova punomoćja za zastupanje (jer smrću isto prestaje), nisam videla nijednog sudiju da iskreno ne žali što je preminuo. Svi su nas ispratili sa rečima "...žao mi je zaista, bio je takav gospodin, redak iz stare garde i vrhunski stručnjak..". A ja tog gospodina na kraju nikada nisam dočekala da vidim na delu..tata,nedostaješ i znaj da čekam dan kada ćemo na nebu zajedno istupati rame uz rame!❤
