Daj svoje mišljenje.
Mrzim brata iz dna duše. Bolestan je i poremećen. On je promašaj i nije mi žao da to kažem. Mrzim ga zbog toga što majka godinama plače zbog njega, a ja sve to gledam i ako nešto hoću da preduzmem ona mi govori pusti ga, gledaj na sebe. Platila mu je fakultet koji nikad nije završio, plaćala mu stanarine u Beogradu, sva ušteđevina je išla na njega. On je za to vreme koristio antidepresive, drogu, po 2 paklice cigareta dnevno. Nije joj se javljao danima na telefon. Sve pare je izvukao od nje, dok smo nas 2 živele kao slepice. Tata je pre smrti ostavio ušteđevinu koju je teškim radom zaradio. Dok je on bio živ, ovaj psihički bolesnik nije smeo ovako da se ponaša. Uništava nas svaki dan. Juče je došao i majci tražio hiljadu dinara. Ona je u novčaniku imala 2 i rekla da joj je to poslednje. Uzao je i otišao u grad i kupio cigare i alkohol. Sve veći gnev osećam prema njemu jer je bezosećajna kretenčina. Želja mi je da završi na psihijatriji, gde mu je mesto.
