Daj svoje mišljenje.
Odavno sam shvatila da nikoga u životu ne treba čekati. Ni za šetnju, ni za kafu, kupovinu, putovanje, bioskop, bazen, pozorište, a kamoli za nešto više. Ako imam društvo super stvar... ako ne, idem sama, pa kako bude. Ovako, čekajući na nekoga (ko recimo nema vremena, novca, želju) ja sam na gubitku. Niti negde odem, niti šta vidim, a život ide. Verujem da se mnogi ne usuđuju da odu negde i da bi se nelagodno osećali, ali eto, probajte da udarite kontru, prelomite i pogledajte npr taj film sami ili šta već to bilo. Vidim da ima puno usamljenih ili bez nekih pravih prijatelja. Znam da nije lako, ali kad probaš jednom, drugi put itd., dobijaš na samopouzdanju, sigurnosti i gradiš sebe iznutra. Dokle god čekamo na druge, gubimo sebe. Jeste lepo u društvu, ne kažem, ali šta ćemo ako u nekoj fazi života nemamo nikoga? I ko nam garantuje koliko ćemo da čekamo tog nekog? A vreme sigurno neće da nas čeka. Zato bolje i sam, nego nikako.
