Ispovesti

Nikad nisam bila srećna u ljubavi, previše sam, valjda, očekivala. Bila sam spremna da dam i primim čistu, iskrenu ljubav, onu božansku. Sve manje od toga mi je nepotpuno, nedovoljno. Rasla sam u porodici gde nisam to imala, gde se akcenat stavlja na fizički izgled (mada jesam fizički lepa, to mi smeta, jer znam da ljubav nije to). Otac mi je baš površan čovek, koji je simpatičan, pa mu ljudi praštaju. Razmišljam o odlasku u manastir, mada nisam ni krštena. Jednostavno mi se ne sviđa savremeno doba i ono što se promoviše. Osećam da se ne uklapam , a i majka mi je to više puta rekla. To nikako ne liči na nju. Imala sam jednu ozbiljniju vezu gde je on bio, kao, dominantan, a neobrazovaniji od mene i to mi je smetalo. Gnušam se psovki i lošeg ponašanja i sa godinama je to postalo još izraženije. Nisam svetica, ali ću, izgleda to postati.