Daj svoje mišljenje.
Kada sam imao 13 godina, išao sam sa mojim roditeljima u supermarkete da kupujemo neke stvari za eksurziju koja mi je bila veoma blizu. Tog dana sam video moje vršnjake (naravno iz moje škole), a oni su kupovali bez roditelja, već sa svojim društvom. Tog dana nisam želeo da me isti vide, jer sam očigledno bio jedini koji ide sa roditeljima. Bilo me je jako stid zbog toga, jer moji roditelji nisu baš mladi, majka mi je tad imala 52 godine, a tata 62. Poverio sam se svojoj majci za to, i ona me je razumela. Ja sam zapravo shvatio da na njih bi trebalo da budem ponosan, jer su moji roditelji visoko obrazovani i dobri ljudi i danas su u braku 30 godina! Žao mi je što sam u tom trenutku osećao sramotu, ja sam počeo sada da se njima veoma ponosim iako u životu nažlost, nisu ništa postigli. Moji roditelji su moji najbolji prijatelji i volim ih najviše na svetu!
