Ispovesti

Mislim da nekad ovde piše moj bivši sa čijim gubitkom se teško nosim. Tada mi je život, konačno, bio normalan i išao je nekm normalnim, uzlaznm tokom sa izvesnom svetlom budućnošću. I onda se desi da se ja napravim pametna i raskinem, zato što sam posumnjala da me vara, mada nije krio ni svoju prošlost, ni poglede upućene drugim devojkama, dok sedi pored mene i drži me za ruku. Jednostavno, nije slep i ljubazan je. Nisam baš verovala da ima nešto, ali sam, eto čačkala, nije mi đavo dao mira. A taman sam pomislila to je to. Volela bih da sam bila zrela, shodno svojim godinama i iskreno popričala o onome što me muči, a ne tako debilno da uradim. Da li ću se ikada opametiti i naučiti. Bio je premija za mene(ne da nešto meni fali, nego sam prekomplikovana i pomalo neartikulisana), umeo je sa mnom, sve je rešavao. Sada je u braku, im a decu, a ja se pitam gde i u šta su me prošle godine?