Daj svoje mišljenje.
Imala sam 11 godina kada mi je mama obolela od raka. Sećam se kada je jednom prilikom tata došao kući i shvatio da je mama obrijala glavu (kosa joj je opadala, pa bi do toga svakako došlo - samo je ubrzala proces). Napravio je grimasu gađenja kada je pogledao i rekao: "Šta se koji moj vraćam kući, kada me svaki dan čeka nova depresija? " Zatim se okrenuo i izašao iz kuće, a posle dva dana se odselio, jer nije mogao da je gleda. Nažalost, mama je umrla 6 meseci kasnije. Sa tatom sam prestala kompletno da se viđam i živela sa bakom i dekom. Sada imam 30, udata sam i tata mi je došao na vrata kako bi rekao da ima rak i molio me za pomoć. Napravila sam grimasu gađenja i rekla: "Ne želim da me svaki dan čeka nova depresija. " Ne žalim ni malo, on je za mene već mrtav.
