Daj svoje mišljenje.
Rasla sam bez ljubavi i podrške oca. Majka me volela, ali su me očuvali baba i deda. Otkad sam se udala i rodila ćerku, živim za to da joj pružim sve što je meni falilo: beskrajnu ljubav, podršku, uvažavanje, zaštitu, razumevanje, toplinu, poverenje... I do skoro je bila dobro dete. Napunila je 13 godina i muž i ja od skoro ne možemo da je prepoznamo. On je više van kuće, a ja imam utisak da moje dete mene ne podnosi, da me mrzi. Trudim se da razumem pubertet i hormone, ali pretvorila se u dete bez trunke ljubavi i poštovanja. Isteruje me iz sobe (oca ne sme), urla, govori kako je nesrećna u porodici i kako je takva zbog mene (nije mnogo bolja ni sa tatom, ali manje vremena provodi sa njim, pa se istresa na meni). Bile smo kod psihologa i kaže da je pubertetska faza i da nema nikakve traume u njenom životu. Pružili smo joj divno detinjstvo u svakom smislu, i zaista ne mogu da razumem. Poražena sam i depresivna i više ne umem ni da se ponašam sa njom. Sve što uradim i kažem je pogrešno.
