Daj svoje mišljenje.
Arhitekta sam. Jedan četvrtak sam krenula na faks sa velikom fasciklom gdje su bili važni radovi. Na pola puta, užasna kiša je počela da pada. Nije to što bih ja pokisnula, nego odoše mi radovi ljudi moji ja sam se mjesecima mučila da ih uradim.. Svratim u trgovinu, da pitam da li ima da se kupi kišobran. Nažalost manja trgovina, nema. Ništa sačekat ću da prestane malo, niti se mogu vratiti nazad.. Prošlo je par minuta, i ništa unervozila sam se, kasnim.. Trgovkinja, koja radi tu ide sa nekim crnim kišobranom i kaže: "Evo ti, bolje da ja pokisnem nego ti i svi tvoji radovi". Suze su mi krenule, od radosti prvo jer imam kišobran, a drugo jer ovakvi ljudi još postoje.. Hvala ti Bože.
