Ispovesti

Imam 20 godina i na faksu sam. Uspevam ispite i kolokvijume na vreme da položim i oduvek mi je sa školom dobro išlo. Još od osnovne sam maštala o tome šta želim da ostvarim kao odrasla. Svaki put kad sam spomenula mami moje ciljeve, prevrnula bi očima i ljutito bi rekla "ne opterećuj se time! Mani se budalaština! ". Kad sam spomenula to mojim prijateljima u srednjoj, koji su pedantni kao i ja, rekla bi "jaao, ja se ne bi nervirao oko toga kao i ti! ". Ovo sve bi me jako to zbunjivalo, pogotovo mamine reakcije. Uvrtela sam nesvesno sebi u glavu da je pogrešno da maštam o svojim ciljevima, hvatala me jako velika krivica zbog toga. Na faksu me je jedan profesor pitao jel' ima nešto što želim da postignem. Rekla sam mu skoro sve moje ciljeve ali bila sam jako stidljiva to da kažem i naravno, primetio je to. Rekao mi je "znate, koleginice, nije greh želeti mnogo". Bila sam krajnje zaprepašcena jer prvi put mi je neko rekao to. Kad sam se vratila u stan, plakala sam od olakšanja i sreće.