Živim nedaleko od Petrinje. Tijekom potresa sam osjetila strah koji ne želim nikad da itko osjeti. Srećom, naša kuća je netaknuta. Isti dan odem pomagati u Petrinju, rasplačem se par puta kad sam vidjela djecu kraj vatre na ulicama, pa opet kad sam shvatila da su oko mene ujedinjeni Hrvati, Srbi, Bosanci, Slovenci, Nijemci, ma svi. Vratim se doma prljava i umorna, istuširam se, legnem u topli krevet i rasplačem se opet jer imam sve to, a toliki ljudi više ne.
Ne znam jel mi srce puca više od ponosa i zajedništva ili ogromne količine tuge.
Ljudi, volim vas sve!!
Ostavi svoj komentar
#165
Kad god cuvam bebu sam kuci, pojedem joj dorucak. Ionako place stalno, a kome ce da se zali?
odobravam 1743 • osudujem 9227 • komentari 65
Detaljnije
Ispovest dana
Ohladila sam se od dečka od trenutka kada mi je napisao "Evo sam u klubu prepunom lepih i slobodnih riba". Prvo, što je pokazao da je nezreo i da je debil, drugo što misli da sam klinka koja pada na t...
odobravam 638 • osuđujem 18 • komentari 0
Detaljnije
Ispovest nedelje
Djevojka i ja smo u duljoj vezi i planiramo useliti skupa. Prije nego što smo se mi upoznali, ona je digla kredit i krenula u gradnju kuće. Kuća je lijepa, dobro građena i ukusno namještena, nemam pri...
odobravam 126 • osuđujem 3169 • komentari 0
Detaljnije
Ispovest meseca
Najboljoj drugarici sam iskeširala 5000e na ruke da sebi kupi auto znajući koliko se zlopatila sa starim, a ispala joj super prilika za skoro novo. Neko bi reko da sam nenormalna itd, a meni ne da je ...
odobravam 7597 • osuđujem 70 • komentari 0
Detaljnije
