Živim nedaleko od Petrinje. Tijekom potresa sam osjetila strah koji ne želim nikad da itko osjeti. Srećom, naša kuća je netaknuta. Isti dan odem pomagati u Petrinju, rasplačem se par puta kad sam vidjela djecu kraj vatre na ulicama, pa opet kad sam shvatila da su oko mene ujedinjeni Hrvati, Srbi, Bosanci, Slovenci, Nijemci, ma svi. Vratim se doma prljava i umorna, istuširam se, legnem u topli krevet i rasplačem se opet jer imam sve to, a toliki ljudi više ne.
Ne znam jel mi srce puca više od ponosa i zajedništva ili ogromne količine tuge.
Ljudi, volim vas sve!!
Ostavi svoj komentar
#157
Nekad u autobusu uporedjujem velicinu glave sa drugim ljudima!o.0
odobravam 747 • osudujem 1523 • komentari 30
Detaljnije
Ispovest dana
Imam 28 godina i ćerku od 4. Dečko mi ima 26 i živimo zajedno. Ćerka nije bila planirana, ali jednostavno se desila. Ja sam htela da je ostavim kad se rodila, ali on je obećao da će se starati o njoj ...
odobravam 156 • osuđujem 1278 • komentari 0
Detaljnije
Ispovest nedelje
Danas me zvala teta iz vrtića da mi sin od 3 godine plače i ne želi ući u vrtić zato što ispred kapije vrtića stoji pas lutalica, da ga ne želi ostaviti na hladnoći, kako plače i moli da ga nahrane i ...
odobravam 10848 • osuđujem 381 • komentari 0
Detaljnije
Ispovest meseca
Danas me zvala teta iz vrtića da mi sin od 3 godine plače i ne želi ući u vrtić zato što ispred kapije vrtića stoji pas lutalica, da ga ne želi ostaviti na hladnoći, kako plače i moli da ga nahrane i ...
odobravam 10848 • osuđujem 381 • komentari 0
Detaljnije
