Živim nedaleko od Petrinje. Tijekom potresa sam osjetila strah koji ne želim nikad da itko osjeti. Srećom, naša kuća je netaknuta. Isti dan odem pomagati u Petrinju, rasplačem se par puta kad sam vidjela djecu kraj vatre na ulicama, pa opet kad sam shvatila da su oko mene ujedinjeni Hrvati, Srbi, Bosanci, Slovenci, Nijemci, ma svi. Vratim se doma prljava i umorna, istuširam se, legnem u topli krevet i rasplačem se opet jer imam sve to, a toliki ljudi više ne.
Ne znam jel mi srce puca više od ponosa i zajedništva ili ogromne količine tuge.
Ljudi, volim vas sve!!
Ostavi svoj komentar
#165
Kad god cuvam bebu sam kuci, pojedem joj dorucak. Ionako place stalno, a kome ce da se zali?
odobravam 1746 • osudujem 9236 • komentari 65
Detaljnije
Ispovest dana
Kad sam došla u firmu u kojoj radim pre 7 godina, upoznala sam tu jednu devojku/ženu, koja tek što se vratila sa trudničkog (posle samo 6 meseci), koja je izgledala kao milion dolara (i dalje tako izg...
odobravam 33 • osuđujem 135 • komentari 0
Detaljnije
Ispovest nedelje
Radim kao serviser medicinskih aparata i na dječijoj hirurgiji sam vidio šta znači borba za život. Djevojčica iz doma za nezbrinutu djecu se bori sama sa neizlječivom bolesti, bez podrške ikoga, a kaž...
odobravam 1098 • osuđujem 25 • komentari 0
Detaljnije
Ispovest meseca
Razveli smo se prije 4 godine. Imamo dijete ali ja ne šaljem alimentaciju jer mislim da će te pare potrošiti na sebe a zadnji put sam vidio dijete prije 2 godine. Ne pere me grižnja savjesti jer znam ...
odobravam 79 • osuđujem 3128 • komentari 0
Detaljnije
