Daj svoje mišljenje.
Imala je osamnaest kad smo se upoznali. Bio sam joj prvi u svemu, obećavao joj da ću je oženiti, sve pružiti. Bio sam stariji tri godine, imao devojke pre nje, ali sam je zavoleo ko nijednu. Raskinuo sam sa njom preko poruke nakon svađe. Htela je da se nađemo da popričamo, odbio sam.Ignorisao sam joj poruke. Molila me je danima, nedeljama, nisam hteo. Prestala je da piše i moli nakon mesec, dva. Prvo mi je bilo drago, posle mi je bilo svejedno, prestao sam da mislim o njoj. Pre par nedelja dok sam šetao čuo sam njen smeh. Mislio sam da sam utripovao sve dok je nisam ugledao. Držala se pod ruku sa nekim čovekom. Noge su mi otkazale. Prelepa je bila, izgledala je tako srećno sa njim. Otrčao sam do auta i plakao 20 minuta k'o nikad u životu. Pisao sam joj danima, molio da se nađemo. Nije mi odgovarala dve nedelje. Na kraju mi je poslala poruku "Udajem se uskoro. Nemoj praviti budalu od sebe kao ja. Idi i budi srećan, kad već pored mene nisi mogao da budeš." Kakav klinac sam bio.
