Daj svoje mišljenje.
Tata mi je umro kada sam imala 5 godina. Od tada moja mama nije imala nikoga, već je sve posvetila meni- da me izgradi u vaspitanu, pametnu i samostalnu ženu. Ja sam joj tokom godina uvek napominjala da bih volela da uradi nešto iza sebe, ali ona je to sve nekako izbegavala. Došao je dan kada sam ja postalato za šta se ona godinama borila- završila studije u roku, pronašla posao ustruci, obezbedila nam koliko toliko lakši život, svoja i na nivou kako me je uvek i učila, ali mi je žao što kada dođe momenat da ja zasnujem svoju porodicu ona neće imati rame na koje će moći da osloni glavu... Ja ću uvek biti tu za nju, ali mi je žao što nema tu neku svoju osobu da je zagrli, uhvati za ruku i podeli sve sa njim... Volim te mama! Hvala ti za sve!
