Daj svoje mišljenje.
Kada sam se porodila, nisam imala mleka i nisam mogla da dojim sina. Jela sam dnevno lonac pšenice, pila neke čajeve, specijalne kolače i šta god da je bilo koja doktorka/baba/tetka/sestra/komšinica predložila. Sin zbog toga nije hteo da sisa i odlučila sam se da pumpam mleko i da mu dajem flašicom. Međutim - dnevno samo 25ml. Nedovoljno čak za jedno hranjenje. Toliko sam osećala pritisak okoline da sam pumpala mleko nasilno do krvi. Muž nije mogao da me zagrli koliko su me bolele grudi i na kraju sam odustala i dala sinu formulu. Osuda i moje i njegove porodice... sve je rezultiralo post-porođajnom depresijom. Smatrala sam sebe najgorom majkom, krivila sebe za svaki njegov plač. Najgore je bilo što se sestra mog muža porodila dva meseca nakon mene i želeći da joj se nađem, rekla sam joj da je u redu ako ne bude mogla da doji i da je to ne čini lošom majkom. Poslala mi je sliku frižidera od dva metra punog kesica majčinog mleka i napisala: "Ja nemam taj problem."
