Daj svoje mišljenje.
Moja sestra ne uči ništa, ne radi nigde, muž i roditelji joj plaćaju troškove ali se nije smirila dok nije pobegla iz njegove kuće jer hoće gospođa da živi sama. I to podržavam jer je sloboda najbitnija. Ali sad kad žive sami privatno, kuka kao ranjena mečka, nema para za noktiće i kafe, stigla beba, i sad jaoo svekrvo pomozi, skuvaj, pa to je tvoje unuče, ja ne mogu sama. Žena joj je samo rekla "Snajka i dalje smo šugavi kao i dok si živela sa nama, podržavam tvoju samostalnost". Sad ona meni priča kako je meni i mom dečku lako. A nas dvoje se mučimo (i njoj smo pomagali UVEK) i ako ne budemo mogli u startu da živimo sami nikad ne bih pravila problem, jer nije on ništa dužan više od mene, samo zato što je muško, ništa ne pada sa neba. Samostalnost košta mnogo truda, rada, živaca, novca i nema daj ovo pomozi ono. Kad sam sve ovo rekla sestri-polila me je vrelom kafom po nogama i rekla kako ja nisam pravo žensko, i da ću videti tek sa takvom mržnjom u očima. Tad sam je precrtala. Ali boli, sestra mi je.
