Ispovesti

Ne mogu da gledam ljude u oči, bliske prijatelje tu i tamo, ali poznanike ili osobe koje ne znam gotovo nikako. Jednostavno šta god pokušavao ne ide, što zbog prekomernog stida i osetljivosti prilikom kontakta očima to i zbog nedostatka pažnje prilikom razgovora, jer jednostavno ne mogu da pričam o nečemu što me ne zanima i onda se bojim da me sagovornik ne shvati pogrešno pa sam stalno u stanju pripravnosti tj razgovor ne može da mi ide prirodno što bi se rekl'o.. . A kada se prisilim i ipak na silu gledam osobu u oči, imam utisak kao da me osoba "čita" i da zna šta mi se dešava u glavi, i to me toliko iscrpi da moram da sklonim pogled.. Pišite savete!