Daj svoje mišljenje.
Uništava me posao koji radim. I psihički i fizički. Došla sam do te tačke da mi se toliko smučio da iako znam šta sve treba da odradim, iako znam da stvari stoje, ja uspevam da to potisnem i odradim samo ono što je neophodno baš. Toliko sam ubijena u pojam, imam osećaj da radim već decenijama, a zapravo samo pet godina. Mene je posao toliko samleo, da kad se setim nečeg s istog, npr. dok se tuširam, ja istog momenta dobijem napad panike. Nemam motivaciju, ništa me ne gura. A pored svega, ubija me pomisao da sam se toliko dala studiranju, pa onda dokazivanju kada sam počela, da sam sada jedan od kvalitetnijih radnika u svom okruženju, svi imaju reči hvale, a ja zabušavam onoliko u zadnje vreme jer sam užasno anksiozna. Ubio me je sistem, u kom se nagrađuju neradnici a vredni za kaznu rade i njihov posao, kao i činjenica da što se bolje pokažeš, očekuj da će te samo zatrpavati. Na pragu sam tridesetih a osećam se kao da treba u penziju da odem. Gde se ovo završava, ne mogu ovako da živim.
