Daj svoje mišljenje.
Odrasla sam na selu. Detinjstvo sam provela igrajući se u šumi, po potocima i rekama, išli ko klinci sa lampama noću u "istraživanje", nikad mi niko nije branio da se igram napolju i došla bi kući kad ogladnim, ćale nam napravio kućicu na drvetu, pa nam zapali logorsku vatru a mi klinci provedemo noć u kućici, jedemo lubenice, pečemo kukuruz i pričamo strašne priče, sloboda je*ena bre. Smatram sebe privilegovanom, jer sam odrasla na selu baš zato što sam imala tu slobodu i kvalitet igre koji gradsko dete može da sanja. Nisam tako razmišljala kao mlađa, ali sada sa 30 vidim koliko sam srećna zapravo i zato sam rešila da se preselim na selo ponovo sada kada želim porodicu, jer neću da se moje dete igra u parkiću ispred zgrade sa ekipom pedofila i lokalnih dilera po ćoškićima, na betonu, bez čistog vazduha i zelenila, bez prave komocije i komfora. Nikad nisam bila sigurnija u nešto kao u to da više nikad ne odem sa sela. Voziću se radije sat vremena do posla samo da se vratim na selo.
