Daj svoje mišljenje.
Kada smo počinjali zajednički život, ja zaista nisam umela da kuvam, ali sam jako volela da kuvam. Jaje na oko, da ispržim meso i napravim pire, ok... ali neka ozbiljnije jela, često nisu bila baš ukusna ili mi ne bi uspevala. Imala sam želju i volju i vežbala sam i eksperimentisala, ali ljudi moji, moj dečko/sada muž je svaki put, šta god da sam spremala i kakav god ukus da je imalo - jeo sve. Često bi imao običaj da mi kaže: "Pa pazi, možda treba malo slanije, ali ovo je sve zdravo i ja ovo ne bih imao gde da kupim, ovo si spremila sa puno ljubavi, hvala ti." I poljubio bi me. Danas jako dobro kuvam i mnogi ljudi su me hvalili i tražili recepte od mene, spremam slavu i večere za naše prijatelje, ali se često setim tih početaka i mog muža koji je pio na slamčicu prvu TORTU koju sam napravila, koja mi nije uspela i govorio mi:"E možda nema oblik, ali probaj, da znaš da je dobro." dok sam ja brisala suze i smejala se u isto vreme. Podrška je sve u životu.
