Daj svoje mišljenje.
U braku sam već 3 godine, moje dete iz prvog braka je prihvatio kao svoje. Hteli smo još jedno. Kada sam posle dve godine ostala trudna bio je presrećan, pazio me, obećavao mi je da neću proći kao prvi put, zarobljena u 4 zida, sama sa detetom po ceo dan, da se zapustim itd... Prvih mesec dana nakon porođaja trudila sam se da imam razumevanja za njegov strah od male bebe, da je ne povredi, pa ju je povremeno nosio, i čuvao je dok spava da ja odem da obavim nešto (nabavka, računi....). Kako je rasla i postajala svesna okoline, ona je odbijala da bude sa njim, plakala je, vrištala čim izađem iz sobe. On umesto da se potrudi da joj priđe i animira-povuče se, gleda tv i brani se kako on radi (8h u firmi), kako je umoran i kako on ne zna šta da uradi po tom pitanju. Više ne pomaže ni u kući ni oko škole. Pričala sam sa njim, plakala, molila, govorila da pucam pod pritiskom oko starijeg deteta, kuće, bebe, ali uzalud. Više ne znam šta da radim, osećam da propadam i bojim se da ću pući skroz.
