Ispovesti

Bili smo srodne duše, rođeni jedno za drugo. Isto razmišljanje, iste želje, zajednički snovi. On doduše ne voli da izlazi niti da se doteramo, ja to volim, ali nema veze, mogu da živim s tim. Mogu se doterivati i za posao. Rođendani, nove godine, godišnjice, on bi radije da to iskuliramo, ja mnogo volim da slavim važne datume, ali ako njemu nisu važni, nisu više ni meni.... Ispostavi se da uopšte ne volimo istu muziku, ali nije ni to bitno. Film može da se svidi ili meni ili njemu, ali zar ne možemo raditi nešto drugo uveče? Dok sedimo u tišini, jer dakle ne slušamo istu muziku. Naravno, možemo, ono što parovi rade, hehe. Dok strast koja puca na sve strane nije pukla i dok posao nije počeo previše da ga umara. Pa nakon što svako pojede svoju večeru, pošto ni za hranu nemamo isti ukus, sedi svako sa svojim telefonom, svako na svom čošku kauča, u našem malom romantičnom stanu, i meni stvarno nije jasno kako sam ikad mislila da imam bilo šta zajedničko s tim čovekom.