Daj svoje mišljenje.
Danas sam plakao kao malo dete, od oca svog najboljeg druga sam dobio na poklon vredan automobil. Veoma se čudno osećam i na prvu nisam želeo taj poklon ali na kraju nisam umeo da odbijem. Svog druga poznajem od malih nogu, što se kaže od kad znam za sebe, živimo kuća do kuće i uvek smo bili u dobrim odnosima, kao jedna kuća. Moj drug je osoba sa posebnim potrebama, ima neke smetnje ali ja na to nikad nisam gledao tako, naprotiv on je vrlo pametan, govori 3 strana jezika, bolji je student od mene, odličan smisao za humor poseduje i izvrstan je prijatelj. Pored toga, svašta smo prošli zajedno i zaista naša šira ekipa je uvek bila najjača, niko na njega nije drugačije gledao, široko je prihvaćen u društvu, gradu i fakultetu, što tako i treba da bude. Skoro sam položio za vožnju ali mi ćale ne daje svoj auto, pa smo komentarisali pre nekoliko dana sa drugom, kako će biti super kad imamo svoje automobile, svugde ćemo ici, od planina do mora. Da bi danas njegov ćale kupio 2 automobila.
