Daj svoje mišljenje.
U toku razgovora sa psihijatrom, koji je poznanik mog tate, pričala sam o ličnim stvarima koje ne bi trebale napuštati tu sobu i koje ni sa kim do sada nisam podelila. Nakon što sam otišla, pozvao je mog oca da mu ukratko ispriča o mojim problemima (imam 28 godina, nisam dete čiji bi roditelji trebali znati ishod terapije). Moj otac mu je rekao da bi trebalo da ga bude sramota što odaje tajne pacijenta, i na kraju mi rekao: "Izvini što sam ga i slušao. Sve je zgurao u dve rečenice. Idi kod nekoga ko ne poznaje nikoga iz tvoje porodice i olakšaj dušu. Ja ću se praviti da nisam čuo ovo što mi je ispričao. Samo ti meni budi dobro." Hvala ti tata. Volim te.
