Daj svoje mišljenje.
Već deset godina živim i radim van svog rodnog grada i svoje kuće. Ali već deset godina pomažem svoje. Na početku mi je bilo i zadovoljstvo što sam bio u prilici pomoći svojim roditeljima eto da poprave nešto po kući, da kupe sebi nešto, išli su i na letovanje uz moju pomoć. Ali se nekako sve pretvorilo u poslednjih par godina u obavezu i moranje. Kad god treba nešto nema više onog ‘je l bi mogao’ već se samo poruči. Ja sam oženjen već četiri godine i žena nije pravila problem oko toga, sve do sada. Pokušavamo da dobijemo dete preko VTO-a i svako ko je prošao kroz to zna da nije jeftino, a ni lako. Iskreno plašim se kad budem rekao mojima da planiram da im uskrstim kako finansijsku tako i emotivnu podršku, jer znam da će biti svašta, ali podrške s njihove strane neće biti! Ali ja moram da mislim na svoju ženu ako hoću svoju porodicu jednog dana!
