Daj svoje mišljenje.
Muž i ja imamo 28 godina, a zajedno smo evo 7. Od kako smo dobili dete pre dve godine, čini mi se da smo dosta udaljeni, svako svoj trud vidi kao veći od onog drugog. I ranije se dešavalo da su nam periodično odnosi toplo/hladno ali čini mi se da je sad to prešlo na neki sledeći stupanj u kojem se oboje osećamo nezadovoljno. Volimo se, onako kako se voli nečije biće, ali život je postao rutina, nemamo zajedničke aktivnosti koje se ne tiču obaveza.. Ono što me boli jeste to odustajanje, dok sam ja viđena kao neko ko ne "odmara" od emocija, on nema niti mali pokret prema meni. Kaže da razume da sam nezadovoljna a opet ne vidim nikakav trud. Odnosi su se takođe poprilično proredili, te se osećam kao da sam ja problem iako tvrdi da nije i onda kreću priče "umor, stres" a sa druge strane, znam da svoje potrebe zadovoljava samostalno, isto kao i ja. Osećam se usamljeno, nepoželjno i sve manje kao žena. Nedostaje mi da pripadam i da mi on pripada a opet znam da nema ništa na silu. Samo boli.
