Daj svoje mišljenje.
Volim moje roditelje najviše na svetu, ali niko ne ume da probudi toliku količinu besa u meni kao oni. Trudim se da prećutim sve što poželim da kažem, ali onda samo odem i plačem od besa i izgovorim ili tiho ili u sebi toliko ružnih stvari da se sama od sebe uplašim. Tata mi je alkoholičar, mama je emotivni manipulator, mada je i tata, ima sjajnih dana, ima i užasnih, nekad sam toliko tužna da nemam volje ni za sta, kada su lepi dani sve je super. Vratila sam se kući iz određenih razloga, i volim svoj dom, ali u svim tim problemima sam izgubila sebe i ne umem da odlučim gde ću i šta ću i gde treba da budem. Studirala sam u velikom gradu i tamo bila i srećna i u konstantnoj brizi za dom. Sada kada sam ovde nedostaje mi sve što sam imala tamo, a i volim što sam tu. Kao da pokušavam da proživim i nadoknadim sve što nismo imali jer smo se celog života svađali, i dok su i stari bili živi. Volela bih da se sve nekako reši, da bude sve drugačije, da bude mir, da budem srećna… Ne znam…
