Daj svoje mišljenje.
Odlazim već neko vreme na grupnu psihoterapiju i što više vremena provodim tamo, vraćam se na momenat početka te odluke i zaključujem koliko ja ništa ne znam o tim ljudima i onome o čemu su pričali. Sve u svemu, neobjašnjivo je kada pustiš suzu ispred neznanca ili slušaš tuđi problem koji nije ništa manje lakši od tvog, a svaku reč osećaš. Sledeće nedelje će mi biti deseti susret i ne znam kako da se osećam. Imamo zajedničku grupu, svi deluju tako brižno, saosećajno i puni podrške. Za sledeći susret imamo zadatak da napišemo svakome po jednu lepu porukicu kao uspomenu i napredak. Totalno sam zbunjena povodom toga i često se pitam da li grupne terapije zaista pomažu ili ne? Trenutno sam u fazi gde smatram da šta ako su svi ti ljudi vukovi u ovčijoj koži i da su samo došli slušati tuđa iskustva, a zapravo ne pomoći i sebi i šta ako sam na kraju isto ja taj vuk? Plaši me to što ja o njima uopšte ne razmišljam posle svake zajedničke sprovedene emocije...
