Ispovesti

Koleginica koju obožavam je objektivno sebi s*ebala život. Preko neta je upoznala lika rođenog u dijaspori. Tokom korone je avionom išla njemu na noge i trudila se da udovolji celoj njegovoj zatucanoj familiji. Đuvegija onda došao u naš grad, u njen stan gde ne radi ništa sem što se premešta s fotelje na kauč. Ne radi ništa ni za nju. Verio je posle nekoliko godina, neće da je ženi. U međuvremenu ona je ogroman deo svoje ušteđevine potrošila na VTO. U trudnoći narušila svoje zdravlje. Kada je konačno svoj život dovela u red i vratila se na posao... Opet je trudna. Ovaj i dalje neće da se ženi. Njena je ideja da kad se drugo dete rodi, uoči krštenja, umoli njegove kumove da umole njega da je konačno oženi tad. Ona je lepa žena, samostalna, vredna, uspešna u poslu, inteligentna (uprkos nesrećnom izboru partnera), dobra, fina. Toliko želi svima da pomogne. Svima osim sebi. Ne znam kako da joj objasnim da takvom može ceo fudbalski tim izroditi. Nije mu bitna. Samo ce jednom otići i kraj.