Ispovesti

Jedna osoba iz mog okruženja mnogo je fina, osoba koja nema no trunke isvarenosti u sebi, baš baš je dobra osoba. Ali, mi kad sednemo na kafu ja ne znam kako ona isisa svu energiju iz mene. Na početku me pita kako sam i onda sve vreme o sebi priča. Krene na jednu temu i prešalta se na drugu uz to tako sporo priča i tio priča. Tu nema konverzacije, jer ja ni ne mogu ništa da kažem, jedino ako je podpitanje o njenoj temi. Ni pola ne razumem i onda odjednom počne da se smeje i ja se nasmejem iako ništa nisam shvatila. Ona jeste nasmejana, nije negativac ali ja posle nje se osećam katastrofa. Prošli put sam jedva izdržala sat ipo, imala sam osećaj da sam sa njom ceo dan, glava me je posle nje sve vreme bolela. Uz to više puta me je zvala da se opet vidimo a ja ne znam šta više da izmislim ili da jednostavno odem na sat vremena i da proredim na par meseci kontakt. Prosto ne razumem kako sa nekim sedneš na kafu i nemaš konverzaciju nego držiš monolog o sebi.