Daj svoje mišljenje.
Posle 12 godina, saznala sam da moj muž ima psihijatrijsku dijagnozu. Njegova porodica je to krila, samo su mi kao kroz šalu govorili da je neozbiljan, "ćaknut" i sl. Indirektno su mi govorili da ga ostavim ali on nije loša osoba, bilo je mnogo više lepih momenata u fazama kada se pretvarao da je dobro i tako sam došla do ovde. Volela sam ga ali on mene nije jer nije u stanju da voli, sve je bila samo maska njegove bolesti i želje da funkcioniše normalno. Godine i frustracije sa kojima on ne može da se bori su dovele do pogoršanja dok sama nisam počela da istražujem zbog čega se tako ponaša i kako mogu da mu pomognem. Ne mogu nikako a sada je i meni potrebna pomoć. Jedina dobra stvar u svemu je što nemamo dete iako smo ga želeli. Verovatno ga neću imati ni ja. Kako da nastavim sa životom kada mi je komad istog otkinut i kako da nastavim sa saznanjem da nije ni postojao? Čitam o prevarama i zavidim ljudima koje je tako nešto snašlo.
