Ispovesti

Sedam godina smo u braku i sve sam više razočarana u njega. Volim ga, drag mi je ...ali je pi.ka. Sve mu je teško, samo hufće i pufće...Sve vreme moram da ga guram, motivišem, ohrabrujem...ako mu ne dao Bog kažem istinu- ponaša se kao žena. Ja stignem i da vežbam i da idem na posao i čuvam dete i vodim računa o kući a on se prenemaže jer nema dovoljno vremena za vežbanje (pa ne vežba) i da popije kafu na tanane ujutro. Pravim nam uveče one ovsene pahuljice u teglicama, da bismo ujutru na brzinu pojeli doručak i krenuli sa obavezama. Njemu ne odgovara. Hladno mu je, zubi mu trnu. Kafu sam počela da MRZIM jer je on u stanju da kao neka tetka ispija SATIMA kafu. Uopšte nemam želju da budem intimna sa njim više. Ne mogu. Ježim se od pomisli. Doživljavam ga kao nekog mlađeg brata.