Daj svoje mišljenje.
Otac je svesno propustio moje detinjstvo i odrastanje samo zato što sam žensko. Nikada nije bio kući, stalno po kafanama i s društvom. Niti me hranio niti oblačio, ništa. Sada kad ja imam sina, on bi sve to da nadoknadi s njim. Omalovažava sve što radim, pred detetom psuje, uči i njega jer po njemu tako se postaje muškarac, mužu se isto podsmeva jer mi ne znamo da vaspitavamo svoje dete, deda će njega da vaspitava, a ništa od svog života nije uradio. Muž ne želi ništa da mu kaže zbog mene, a vidim i sama da mu malo fali da mu zabrani pristup, a o tome i ja razmišljam. Koliko god mu ja stavljala do znanja da dete ima roditelje i da je on svoju šansu kao roditelj propustio, njemu to ne dopire do mozga i već vidim da bi od mog deteta napravio propalitet jer je njemu boljka što nije imao mušku decu. Ja sam bez oca faktički rasla i preživala, preziveće i moje dete bez dede.
