Daj svoje mišljenje.
Moj tata je hteo da me se odrekne da ne bi plaćao alimentaciju kada sam imala 11-12 godina. Pričala mi je službenica kod koje je bio i klečio i molio. Ona mu je očitala lekciju. Ali sama pomisao na to mi je... Tata, nikad od tebe nisam tražila ništa a kamoli dinar. Mama je htela da ga tuži za neplaćanje jer nismo imale od čega da živimo, u iznajmljenom stanu (živele smo od tadasnjih par hiljada dinara dečijeg dodatka) ali ja joj nisam dala jer je to moj tata, plakala sam joj jer sam se plašila da ne ide u zatvor jer sam ga volela. Posle je otišao u inostranstvo a nama niko nije pomogao. I dalje smo podstanari, samo sada ja sa svojim mužem a mama sama. Nemam nikakvih sredstava i uslova da joj pomognem pa svako veče plačem pred spavanje od kad sam završila srednju i shvatila da sam nesposobna. Babe i dede imaju penzije koje prelaze 100k dinara. A ja nemam jednu sobu da je na moje ime i da niko ne može da me ponovo izbaci. Jako mi je teško. Izvinite.
