Daj svoje mišljenje.
Kiša se slivala niz moje lice. U ustima osetih slan ukus. Nije to bila samo kiša nego suze patnje i razočarenja. Na kraju zamornog puta našla sam se na mestu gde sam želela stići. Neka nemoguća uzaludna nada me sasvim oživi. Čemu sam se nadala? U šta verujm? Na malom groblju natopljena kišom nisam našla ništa. Moje očajno, napaćeno srce nije dobilo ni ono malo utehe koju sam tražila. Očekivala sam neki znak njegove nevidljive prisutnosti naišla sam na zid ledene tišine, i shvatila da je san jedno a stvarnost drugo. Sa nadgrobnog crnog, mramornog spomenika gledalo me njegovo nasmejano lice a usne kao da su htele nešto reći ali ostale su neme. Polako spustih buket cveća sa porukom“Dolaziću tebi tajno kao što si ti meni dolazio, jedina razlika biće u tome što ja tvoja vrata neću otvoriti“. Polako sam pošla kući sa utehom jer me čeka naša ćerka... Živa uspomena na mog Sašu....
