Daj svoje mišljenje.
Imam 35 godina i rođen sam sa cerebralnom paralizom. Nedavno sam diplomirao Informatiku, ali već skoro deceniju moj život se vrti oko fotografije. Kroz objektiv najbolje izražavam sebe – volim da uhvatim ljude, trenutke, emociju. Samostalan sam – hodam, radim, izlazim, živim normalno. Imao sam više samostalnih izložbi, često fotkam i humanitarno, kad god i gde god mogu da pomognem. Bio sam i gost u raznim emisijama, pričao o svom iskustvu, o fotografiji, o životu sa CP. A opet... postoji jedna stvar s kojom se i dalje borim – prilazak devojkama. Neka blokada. Ne znam je li to strah od odbijanja ili nešto drugo. Jednostavno stanem, ućutim, povučem se. Imao sam nekoliko kratkih priča, ali ništa konkretno. Ne tražim sažaljenje, samo iskreno pričam kako jeste. Naučio sam da funkcionišem, da budem svoj, ali valjda je prirodno da čovek ipak poželi nekog svog. Nekog ko će te pogledati bez predrasuda. Ko će te videti – stvarno. :)
