Daj svoje mišljenje.
Već duže vreme u vezi od tri godine doživljavam trzavice, od toga da ne činim dovoljno i ne želim da promenim ništa i kako ja nju vidim kao kombinaciju. Sednem i čak napišem kako vidim našu budućnost i da želim da živimo zajedno. Nismo tako mladi i imamo po brak iza sebe. Od te moje izjave je prošlo preko god dana uz priču da ne može preko noći da promeni sredinu tek tako, mora da se adaptira u prihvatljivom tempu da bi mi pre par dana rekla da ne vidi i ne oseća neohodnu kohezivnost među nama, strah je da će da živi moj zivot i kuku- šta će ako je ja ostavim. Zimus sam joj rekao da bih želeo i dete da imamo.
Od te izjave o nekohezivnosti koju tumačim kao nedostatak vere u nas/mene. I pored silnih izjava ljubavi, ne verujem u istu. Od tada ćutim, ignorišem SVE, pozive, poruke. Posle te izjave, imam osećaj ko' da mi je ubrizgan neki anestetik u venu. Ništa me ne veseli niti šta boli. Nisam srećan ali nisam ni tužan. Ništa više ne želim niti za čim žudim.
Ravna linija.
