Ispovesti

Fali mi životna radost. Nekako sam sve počela da radim mehanički i skoro da ni u čemu ne uživam i ne vidim smisao. Što je najgore primetim i da oko mene ljudi imaju isti "problem", ali mi svi kažu ma to je normalno. Čak i kad dođemo na druženja, nekada smo se zezali, smejali, pevali, zaboravljali na probleme (makar i na par tih sati), a sad nekako kao da nas je neko naterao da reda radi dođemo na neko slavlje, rođendan, da eto ispoštujemo i to je to. Zvuči malo patetično, ali gde se u svemu izgubila duša? Kad smo postali tako robotizovani? Kao da nam je svima neko uzeo radost i tako živimo od danas do sutra, radeći sve mehanički, a najbitnije je da se na instagramu vidi da se dobro živi, a u stvarnosti retko vidim da je neko iskreno srećan i zadovoljan.