Ispovesti

Pričala sam psihologu kako što sam više starija sve više brinem o roditeljima iako su generalno mladi. On iz čista mira je krenuo da priča kako se treba pripremiti na smrt članova porodice. Počeo je da priča kako već treba raditi na tome da kada dođe vreme budemo pripremljeni. Onda me je pitao da li verujem u Boga i da trebamo živeti tako da kada dođe vreme da umremo mi znamo da smo ispunili sve što je potrebno na ovom svetu. Samo me je još više ubedačio, zamolila sam ga da ne pričamo o tome a on skoro pa se malo naljutio i rekao dobro i da samo preskačem stvari na kojim treba da radim. Išla sam na još nekoliko seansi i prekinula i zanima me da li je ovo normalno ponašanje i konverzacija? Pristup njegov me je doveo da se sve gore osećam.