Daj svoje mišljenje.
Imam 35 godina, muža i sina. Živimo u Berlinu, život mi je kao iz snova, putujemo svaki vikend, volimo se, dete nam je zlatno ali i dalje imam neprežaljenu ljubav iz srednje škole. Da se razumemo ja mnogo volim svog muža samo mi je žao što ovom nisam dala šansu. Taj dečko je uvek pokazivao da mu se sviđam, ja sam bila mnogo nesigurna u sebe i zato sam mu uvek naglašava da mi je drug. Čak i kad je imao devojke mi je to pokazivao previše, zbog mog odbrambenog stava nikad ništa nije pokušao. Pet godina od završetka srednje sam čula da se i dalje raspituje za mene, a noć posle moje svadbe me je zvao pijan i plakao čak iako dan danas ne znam odakle mu moj, u tom trenutku, novi broj. Čula sam da se razveo i nazvao ćerku Natalija(moje ime). Nemojte da se plašite ljubavi, dajte šansu da se ne bi kajali ceo život….
