Daj svoje mišljenje.
Gledati roditelje kako stare je posebna vrsta tuge. Sad sam u srednjim dvadesetim, željna života i putovanja, a oni su uveliko u penziji. Fizički su sve slabiji, postaju i malo džangrizavi jer su dosta u kući, a ja bih se popela na mesec da mogu. Krivo mi je što mi sa njima (a i u rodnom mestu) dosadi posle tri dana. U drugoj sredini sam procvetala, imam posao u struci i priliku u inostranstvu, ali ne znam da li da je iskoristim. Znam da oni jedva čekaju vikend jer tad ja dolazim, i ja volim da ih vidim, ali volela bih i da ostvarim šta sam oduvek želela. Ne znam da li će mi se kasnije ukazati ovakve prilike i baš se lomim u sebi.
