Daj svoje mišljenje.
Mislim da nikada neću prežaliti to što mi škola, obaveze i neka nada nisu davali priliku da odem svaki dan u bolnicu kod oca, nego najviše jednom nedeljno, a uvek na putu do škole prođem pored bolnice i ne mogu da izađem iz autobusa. A evo danas, 8 meseci nakon smrti bih dala sve na svetu da se vrati to vreme kada je bio u bolnici i da ga vidim makar i na onih pola sata koje sam provodila sa njim uglavnom u tišini i progovorenoj tek po nekoj reči, jer je bio previše iscrpljen. Nadala sam se samo boljem, nisam očekivala ovakav kraj nikako, ali su se neke stvari i krile od mene..
Niko od drugara ne zna taj nedostatak i ne ume za početak da ceni što imaju porodicu na okupu, jer je dobroj većini današnje omladine samo bitno da li će imati šta da obuče ili koji će telefon imati u džepu, porodicu ni ne gledaju.
