Volela bih u usta da poljubim, samo jednom, drugaricinog (kuminog) muža.
Moj sin je za razgovor za posao menadžera u jednom hotelu u centru grada došao u trenerci, patikama i staroj majci. Izvinio se što je tako ispalo ali stvarno ima dobar razlog za to. Naime, komšijinoj ženi počeli trudovi dok je komšija bio na poslu a moj sin čuo ženu da zapomaže i otišao do nje...odvezao se s njom do bolnice taksijem i istim otišao na razgovor za posao. Ljudi ga saslušali, ispitali šta je potrebno za razgovor i ...u ponedeljak počinje da radi. Ljubi ga majka...
Ima nas četvorica drugara koji smo nerazdbojni od detinjstva i sad jedan od nas kad je dobio dete, ko da ne postojimo više za njega. Da se razumemo, ne očekujem da se viđamo kao kad smo bili srednja škola, ali možeš nekad u nedelju dve da izdvojiš makar 2h da odemo na piće. Beba mu ima sad tek mesec dana, i nema nešto ni puno obaveza oko nje, i kad god ga zovem nakon posla da svrati na kratko, kaže žuri kući da vidi ćerkicu. Nije svestan da ako ovako nastavi da mu nećemo doći ni na svadbu. Treba u životu imati balans i između posla, porodice, društva,...
Teškom mukom, nakon velike borbe, dobili smo dijete. Krenuli smo u borbu i za drugo, ali ja se osjećam krivom jer ne želim, žao mi je da mi dijete nema brata ili sestru, ali jednostavno nisam spremna na novi dugotrajni postupak. Posljednji mi je donio hrpu zdravstvenih problema, bojim se da ako nastavim bit će ih još. Jesam li sebična? Jesam li luda što se osjećam krivom?
Bila sam 5 godina u vezi sa bogatim mezimcem. Ima samo izgled i pare. To su bile drame, svađe, prevrtanja očiju, veštačko ponašanje njegovih... Raskinemo i smuvam se sa jednim ekonomistom, radi u školi, skroman, dobar, divan, njegovi predobri, uživam... Devojke, valjda ste shvatile poruku!
Imam kuću u selu, napuštena je jer radim u Kanadi. Rođaci iz sela su je prisvojili, izlomili voće, napravili skladište za svoje poljoprivredne mašine, seno...kad sam im dala rok da se do 1 marta, isele i sve iznesu, oni su me napali što da mi šupe stoje prazne kad ih ne koristim i šta će mi kad sam udata i imam decu, ko da ću dolaziti. Neverovatno.
Ljuta sam na svoje roditelje što su se sredinom 40-ih odlučili na još jedno dete. Razlika između mene i brata je skoro 20 godina. Roditelji popuštaju sa zdravljem, a ni finansije im nisu kao pre i nema ko drugi osim mene da uskoči. U godinama kad treba da stvaram nešto svoje i da proživim mladost, meni je nametnuta obaveza da brinem o detetu koje je tek pošlo u školu. Imam osećaj kao da sam postala roditelj, a niko me nije ni pitao da li želim dete.
Kada sam bila mozda 6. razred, imala sam nastup sa horom za školsku priredbu. Tada smo bili u lošoj finansijskoj situaciji tako da mi je mama napravila frizuru za nastup. Kada sam došla u školu, nastavnica muzičkog me samo pogledala i rekla pred svima ,,gdje si ti krenula sa takvom frizurom, kao da ćeš prati prozore negdje". To me toliko pogodilo nešto da se još uvijek toga sjetim a imam 30 godina. Ta ista nastavnica je kasnije imala još ispada svakakvih sa učenicima ali još uvijek radi u istoj školi jer vjerovatno ima jaku pozadinu.
Počeo sam izlaziti s jednom djevojkom i dopisujemo se preko WhatsAppa. Djevojka je stvarno ok, ali mi nije jasno kako je cijelo vrijeme na mreži. Doslovno čim joj odgovorim na poruku, ona odmah krene odgovarati. To mi stvara pritisak jer nemam toliko vremena za dopisivanje zbog posla, dok ona to može raditi na poslu. Nije mi jasno kako možeš cijeli dan držati telefon u rukama.