Imam dečka Francuza teškog smarača kome smeta kad pevam i igram u našem stanu. Šta ti smeta vesela atmosfera u kući, da li je moguće???
Tokom studiranja bila sam dosta mršava pa su mnogi sebi davali za pravo da me nazivaju anoreksičnom. Jedna devojka koja je vidno imala višak kilograma nije propuštala priliku da mi nešto ružno dobaci kad god me vidi. Ona je bila popularna, najglasnija pa su i ostale kolege krenule za njom. Kulirala sam, jer sam shvatila da ne vredi da se raspravljam. Nakon završetka faxa ugojila sam se, doterala liniju, mogu slobodno da kažem da sam baš zgodna. Sretnem tu istu devojku, mršavija nego ja što sam bila tada. Iz čista mira mi je dobacila da sam debela. Nasmejala sam se i odgovorila da poradi na sebi jer njoj nisu problem bili moji kilogrami ni tada a ni sada.
Ne mogu više da tolerišem bezobrazluk starijih generacija. Kada neko kaže ,,prije je bilo bolje", meni se želudac okrene. U porodici mojih roditelja ne postoji niko normalan. Guranje noseva u tuđe živote, zavist, pakost, gledanje poprijeko, dok glume da su fini je njihova osobina broj 1. Moja majka živi da udovolji drugima, i ljetos nije znala da kaže ne tetki, njenoj polusestri, da ide s nama. Ta tetka nam je uništila ljetovanje. Po cijele dane se žalila kako je daleko smještaj, kako je skup (mi smo taj smještaj izabrali za sebe, neplanirajući nju, jer je ona naknadno uskočila; i nije uopšte bio skup). Na mene se izderala i opsovala mi Boga, majku (pred mojom majkom) jer sam joj rekla da ako misli da negdje ima bolje, neka slobodno ode. Mojoj majci je rekla, aludirajući na mene "Šta si ovo rodila?", dok je sve što sam joj ja rekla bilo upravo to da ne kvari nama svojim kukanjem putovanje, jer sam u pet godina prošle prvi put otišla.
Neverovatno da ljudi sebi daju za pravo ne da pričaju o bogu, nego tvrde kako znaju šta je bog. Neverovatno zaista. Bog je realno malo složenija tema. Pametni ljudi to znaju, zato ni ne žele da pričaju na tu temu, nego žive život. A ovi drugi nek se zaluđuju kako znaju kako izgleda i šta je bog.
Hoću nešto da podelim, što nisam ni sa kim.. imam 27 god i do sad nikad nisam spavala sa dečkom, što je počelo mnogo da me muči, jer brinem da svaki od momaka sa kojim nešto počnem, kad bi znao za to, samo bi se izgubio i onda na prvu naznaku produbljenja odnosa se povučem.. To je pre bio moj svesni izbor, htela sam da to uradim sa nekim koga stvarno volim, da to bude ta jedna osoba, ali okolnosti su bile takve i vreme je proletelo i uglavnom sam se razocarala u današnje odnose tako da je sad ostao samo teret i ne znam kako da pomognem sebi. A paradoks je da me skoro uvek ganjaju neozbiljni momci, koji ni ne slute zapravo o čemu se radi.. pakao.. eto.. setite se mene koja je samu sebe sabotirala iz nekih krajnje naivnih uverenja, kad vam je teško.. osećam se kao da imam treće oko ili da mi na čelu piše fail 😄
Imao sam priliku da prevarim devojku i nisam, odbio sam tu što mi se nabacivala, jer sam zauzet. Rekao sam to devojci jer smatram da nema šta da krijem u vezi. Prvo mi nije poverovala a onda je proverila i došla meni plakajući. Prvo sam se uplašio i pitam je šta je bilo, kaže da ne može da veruje da je nisam prevario kad sam mogao. A ja za ovo ne očekujem nikakvu medalju, jednostavno kad si u vezi tvoja je dužnost da budeš veran/na i ćao. Sad bukvalno devojka me gleda kao da sam neki svetac, ispunjava mi sve želje, kao da sam uradio nešto veliko za nju, a ne nešto što je normalno u vezi.
Sestra moje mame, moja tetka, imala je kao studentkinja veliku ljubav. Bio je to lep momak sa sela, pametan, kulturan, sve naj. Veza im je bila lepa dok ona nije za njegovu krsnu slavu otisla 3 dana na selo. Vratila se jako tužna, teško je podnela ta tri dana. Prodavnice daleko, poljski wc (80-te godine prošlog veka), hladno, greje se samo kuhinja, kupanje u velikom loncu, njegova majka i snaja od starijeg brata rade i muške poslove... Iako je jako volela momka, raskinula je, jer nije htela život na selu i tu dilemu je teško psihički podnela. Kasnije se udala za nekog kolegu iz pošte gde je radila, ono, brak običan, više prijateljski, jedno dete dobili, ali bila je zadovoljna samo zato jer je u gradu. Srela je svoju najveću ljubav kako kaže pre mesec dana, on ima dvoje dece, pred decom se pravio da je ne poznaje, a možda jer je bio ogorčen na nju. Iako kaže da joj je bilo mnogo teško i tom prilikom, svesna je da bi na selu bila jako nesrećna.
Zašto se meni dešavaju grozne stvari kao da sam magnet za to. Zašto me je moj dečko povredio iznova i iznova kao da to namerno radi, a nisam to zaslužila. Uvek sam bila dobra i trudila se da svakome pomognem, učinim, volela sam da se družim, da pomažem, da sa svima održavam kontakt i sa daljim rođacima, komšijama... Uvek sam bila dobra prema njemu, trudila se, volela ga kao niko, brinula za njega. Od svega toga ja nisam dobila ni mrvicu, molila sam za malo pažnje, malo da pokaže emocije, tvrdio je da nije takav ja sam onda prestala da molim, ali on se ponašao sve gore i gore onda sam raskinula kad nisam više mogla da trpim. On je našao ubrzo drugu koja dobija sve što sam ja molila, a da ne mrdne ni prstom. Ovo nije prvi put da mi se tako nešto desi i ne znam zašto sam ja prokleta da sve to doživljavam. Zašto za mene ne postoji pravi i zašto ja nisam ni za jednog prava, ona za koju će se truditi. Godine lete, napunila sam ovog meseca 39. Želim porodicu, sreću, pravog muža. Ne mogu više ovako.
Vecinom mi je dosadno u životu, ako ne radim, poludim. Većina nas radi da preživi, a ja uz to radim i da ne upadnem u depresiju jer jedino se mogu osloniti na svoj posao da mi ispuni dan. Svi “prijatelji” su mi u drugom gradu i uglavnom neman s kim ni da odem na kavu. Mislim da su oni meni bitniji nego ja njima. Odem ja i sama, ali čovjek sam i ja. Mi smo socijalna bića. Samo želim s nekim s kim ću moći u šetnju nekad, dijelit neki zajednički hobi. Imam dečka. On za razliku od mene ima prijatelje i naravno da ima svoj život. Meni je to super, ali želim tako nešto i za sebe. Njemu je krivo zbog situacije, ali on mi tu puno ne može pomoći. Nisam dosadna, nit glupa. Možda jer ne pijem i ne pušim i nisam bila od izlazaka pa sam svima odmah čudakinja. Ne znam. Tužno baš. A većinom sam baš empatično stvorenje koje većinom bude iskorišteno od strane drugih ljudi. Valjda cili život od te silne želje za samo bar jednim pravim prijateljem za sebe.
Koliko je čudno današnje vrijeme zbog pametnih telefona, shvatila sam to kad mi je momak više puta rekao da mora da ide u vojsku, jer je obavezna u njegovoj državi. I onda sam shvatila kako se danas potpuno drugačije čeka momak koji je u vojsci, nego prije 50 godina. Danas radimo, imamo telefone i jako brzo živimo, i izvikano je to famozno "čekanje", jer imamo svoja posla za obavljati. A prije žene nisu radile, pa je to bilo "VAU".