Daj svoje mišljenje.
Pogodila me spoznaja tek sada da osim materijalnog, nemam praktički nikakav odnos sa roditeljima. Shvatio sam da kad sam nasamo s njima šutim kao zaliven.
Zašto, pitate se sigurno? Jer je neka kritika uvijek iza ugla, svaka moja rečenica će garantirano biti popraćena kritikom, neovisno je li neki događaj, moja radnja ili čak vlastito mišljenje. Apsolutno ne znaju komunicirati. Gledam ih s gostima, oličenje karizme, pršte komplimenti obostrano pa prijateljsko čavrljanje i tako dalje, smijeh i šale. Onda kad stavim u perspektivu, kao da mene i brata gledaju kao da smo maloumni, a obojica živimo od svojih plaća, ja odselio, i brat na odlasku. Živimo bez poroka osim duhana, nismo doktori znanosti ali živimo koliko toliko uredno.
Čak i nakon duže odsutnosti, kad naletim u goste njima, neka kritika, neko prigovaranje kreće kroz 3 minute, bez pretjerivanja.
Ako nas tako tretiraju misleći da je motivacija za bolji uspijeh, varaju se.
