Danas mi je mama dobila prve nalaze, inače je snimala dojku, koji nisu dobri i pokazali su da ima nešto što mora na dalju pretragu. Ona je plakala, a ja se bojim. Danas sam bio s njom kao da se rastajem od nečega, kao da mi se život raspada. Zagrlio sam je kao nikad u životu, i jako je zajecala u mom zagrljaju, i najgore od svega kad smo ostali sami, rekla mi je: "Ti si sine ipak velik, teško mi je radi nje!" Pogledali smo oboje na malu sestru, onako nevino je stojala s osmijehom na licu do nas i rekla nasmijana: "Mama, meni trebaju dvije sveske bez linija!"
Ja ovo pišem i plačem, a 22. su mi godine i nisam velik, i ja još kao malena beba trebam majku, trebam zagrljaj, topli dodir i osmijehe. Bože, jedina si mi nada! Mama, volim Te!
Jednom kad sam išla sam sa drugaricom na palačinke, u restoranu je radio dečko koji joj se jako sviđao i kad je došao po našu narudžbinu, ona je rekla: "dve palačinke sa kremom i tvoj broj, hvala". Zajedno su već dve godine.
Pošto nisam bila iz tog grada, zamolila sam na ulici jednog dečka da mi kaže kako se zove ulica u kojoj sam, da bih objasnila taxiju da me pokupi... Pozvao mi je taxi sa njegovog telefona, i dok smo čekali da dođe vozilo, pričali smo bzvz... Bio je predivan, ali mi je bilo glupo da mu tražim odmah broj. Nisam mu ni ime znala, a došlo je vozilo i ja sam se pomirila sa činjenicom da je mogućnost da ga vidim opet minimalna... Palo mi je na pamet da pitam taxi službu da mi daju broj sa kog je zvato vozilo koje me pokupilo, izašli su mi u susret kad sam objasnila sve... Nazvala sam ga i predstavila se, bio je oduševljen.. :)
Imam prodavnicu bicikala i svaki dan mi u nju svraća jedan mali rom i pita me da mu dam pare za doručak. Iako mu uvek dajem taj dan sam bila nervozna i rekla mu povišenim tonom da nemam pare i da ni ja nisam ništa jela i da izađe iz moje radnje. Posle 15 minuta on se vratio sa jednom kiflom na papiru podeljenom na dva dela i zamolio me da je podelimo. Kada sam to videla samo sam mu rekla "izaberi biciklo koje ćeš da ti poklonim" a nikad slađu polovinu kifle nisam pojela nego tad. :)
U autobusu kad idem na trening redovno sam viđao jednu slatku i zamišljenu devojčicu. Kad sam je pitao da se vidimo, ispalila me je na fin način i rekla kako ima frku sa vremenom i puno obaveza :)
Kupio sam rokovnik, upisao sebe za 11.04 i poklonio joj isti, ali sam rekao da pogleda šta je u pitanju tek kad izađe iz autobusa.
Došla je taj dan na dogovoreno mesto u dogovoreno vreme. Bio je to početak jedne predivne veze :)
Ulazim u poštu da platim ratu za ekskurziju, a ispred mene mala bakica sa maramom, onako seoski, skromno obučena. Dolazi ona na red hoće da podigne muževu penziju jer je on bolestan i ne može da ustane iz kreveta, a radnica na šalteru počinje da urla na nju kako ne može ona da podigne, da treba muž da joj dođe lično, ne zanima je ništa. Baka onako tužna skloni se sa strane i čeka u nadi da će neko da joj pomogne, a radnica nastavlja rečima: "Baba idi kući nećeš da dobiješ pare", u tom trenutku bakica je zaplakala i izašla lagano. Došlo mi je da preskočim onaj šalter i išamaram onu drsku radnicu pošteno. Eto koliko su danas ljudi postali ljubazni.
Danas je moja mama otišla u školu jer je bila pozvana od strane razrednog starešine s namerom da se razgovara o exkurziji. Razredna je izašla napolje sa mojom mamom, pričale su, a vrata su bila otvorena tako da se sve moglo čuti. Kada je moja mama otišla svi su prsnuli u smeh, toliko jak da mi je parao dušu. Izvinite što nemam novca, što živimo skromno i što nemam više tatu da mi priušti sve što vi imate. Izvinite što živim sa majkom i sestrom, koja sada kreće na fakultet. Izvinite što moja majka pislednji atom snage daje da nas iškoluje. Izvinite što ne oblačim nove stvari, izvinite što ne mogu sebi priuštiti odlazak na exkurziju. Izvinite što radim preko leta najteže poslove kalo bi na zimu imali makar za ogrev. Izvinite što mi mama nije ni nalik vašim roditeljima, izvinite što je "bedna" kako kažete, ali ona je moja majka i ima veliko srce i najnežnije ruke čiji zagrljaj niko od vas ne može platiti niti mi ga uzeti.
Septembar, klupica u parku, 3 ujutro, prvi put joj rekao volim te, ona mi uzvratila sa ''Volim i ja tebe'' i kao se uozbilji i kroz šalu dobaci ''Znam da si stariji 5 godina ali ja ne se udajem dok ne završim fakultet'' , ja kroz smeh ''Ma obećavaam.'' Koliko sam je obožavao tako blesavu, ludu, jedinstvenu. I danas je takva, samo sa završenim fakultetom, sa detetom i kao moja žena.
Ni mi u Hrvatskoj ne znamo koji je mjesec listopad a koji studeni
Živim u jednom selu nadomak Obrenovca, jako blizu ovih nepogoda, ali je selo takve konstitucije da ne može da poplavi. Zbog takve konstitucije, u našem selu nalazi se i vojna kasarna, gde ima stotine evakuisanih, isto toliko ih ima i u osnovnoj školi u našem selu. Radim kao volonter već 48 sati. Nisam umoran! Snagu mi daju još uvek nasmejani ljudi, koji su izgubili sve. Veliki borci su u pitanju, ima i onih nervoznih naravno. Imam nepunih 19 godina jako sam se vezao za jednu staricu, koja je izgubila sve. Pomažem, radim, spremam, nosim, i uspevam da svratim do nje i popričam, pružim reč podrške, mnogo sam je zavoleo. Apelujem na sve volontere pomoćnike, radnike, sve! Imajte razumevanja za ove ljude, život im staje u jedan kofer.