Bili mi na nekoj žurci i posle toga kako ćemo kući, naravno drug vozi. Pritom nema ni položeno za vozačku, pijan bukvalno do te mere da mu pada glava, ali će on ipak da vozi da ne plaćamo taksi. Brisače ne ume da isključi, zamagljeno sve ništa se ne vidi a on otvorio širom prozore (napolju minus) na svakom semaforu mu neko izbaci menjač iz brzine on ne provaljuje zašto neće da krene auto. Sve vreme leluja dok vozi ne može pravo da ide nikako. Verovatno još gora stvar je ta što sam se ja na zadnjem sedistu dohvatila sa dećkom i ne stajemo, ni živa sila nas ne bi sprečila. Ali najvažnije da smo svi živi stigli kući.
Moj dečko, taksista, dobio je otkaz jer sam ga non-stop zvala da me vozika negde u toku radnog vremena službenim autom.
Moj dečko u 2018. godini i dalje koristi telefon na dugmiće. Sramota me je kad smo u društvu i kad izvadi telefon.
Muž mi je iz Slovačke, a ja iz Srbije. Živimo u Kanadi i imamo decu. Deca pričaju samo engleski jer smatramo da im apsolutno ne trebaju ni srpski ni slovački. Totalno su nebitni jezici koji im nikad neće trebati u životu, samim tim ih ne opterećujemo i ne učimo ih tim jezicima. Svi nas zbog toga osuđuju i pričaju kako smo deci ''uskratili'' dodatno znanje, i kako deca ne znaju svoje korene... Koje znanje, koje korene? Znanje nekog totalno nebitnog jezika i korene koje svakako bolje da zaborave?
Radim u jednoj studentskoj menzi u Beogradu. Kada me nerviraju ti klinci uzmem i pljujem u svaku petu salatu, a kad sam baš nervozan u svaku treću.
Kada mi se istroši žvaka, izvadim je, napunim šećerom i nastavim da žvaćem.
Imam devojku skoro dve godine. Na početku sam se sa njom viđao samo zbog sexa jer daje prvo veče. Sada mi po svemu odgovara samo me sramota sto je bila sa dosta njih...