Čim vidite da je kod žene uvek sve u fulu od frizure, šminke, nakita i garderobe, ali uvek sve to znajte da je bez svega toga ružna ko grob. Znam mnogo žena i uvek je takav slučaj. Nije za džabe to što ona nikad ne može vani na običnu ako nije sva sređena u fulu. A tek po kući...
Nekad sirotinja ima više predrasuda prema bogatima, nego obrnuto. Mi smo prosječna radnička obitelj, a moja ujna je doktorica, advokatska kćer, govori 4 jezika, imala je guvernantu i spremačicu, plesala balet i provodila praznike u Francuskoj. Također je jako draga i sućutna osoba i jako zanimljiv sugovornik. Moje mama i baka ju ne mogu vidjeti nacrtanu. Što god napravi, njima ne valja i uvijek ju zlobno komentiraju. Ne valja što ujak radi po kući, što nemaju djece, što ujna kuha strana jela, što oni idu na skijanje i u operu. Stalno pričaju kako je ujak jadan, a ona umišljena i samo forsira svoje izmišljotine. A ujak ludo zaljubljen već 10 godina, tepa joj da je ona njegova mala aristokratkinja, šeta s njom onako sav ponosan i hvali ju gdje god stigne. Voli ju baš zato što je takva, a mama i baka opet pričaju da bogati nemaju duše i da je on jadan s njom.
Samo jedno pitanje… Da li prvo pogledate sebe pre nego stisnete to “osuđujem”?
Znate šta je luksuz? Luksuz je da živiš život onako kako ti želiš. Ne treba ti ničije odobrenje. Prosto radiš ono što želiš, ideš ka ciljevima. Ali naravno danas je većini luksuz skup automobil, sat, mnogo para. Tužno, ali istinito.
Volim da poklanjam. Čak uživam u tome ali onda sam u jednom momentu zastala i rastužila se. Niko se nikad nije setio meni nesto da pokloni ni sad ni ranije. Nije stvar u reciprocitetu, ja kad dam dala sam. Stvar je u tome da ja nikome ne značim nimalo da naleti nekad na nešto pa kaže-e to Dejana baš voli, mogli smo joj kupiti. Baš se osjećam jadno...
Zapošljavam isključivo lavove i lavice jer su to ljudi koji rade i ono za šta nisu plaćeni samo kako bi se dokazali, radnici kakvih nema, od fizičkih poslova do administracije, milina:)))
Moja supruga nije emotivan tip osobe. Ja sam još gori po tom pitanju. Ali sam se jako obradovao kada mi je napisala "hvala" za sve što radim za nju i djecu, kako ne donosim stres kući, kako plaćam sve njihove obaveze i kako uvijek može na mene računati. Bilo mi je baš drago i srcu milo to pročitati. Plakao nisam, ali sam se nasmiješio čitajući. :)
Mrzim što kolegele sa djecom imaju više povlastica. Dopušta im se da dođu kasnije, ili odu ranije jer moraju po djecu u školu/vrtić i tako dok ne krenu u srednju. Mislim da je dijete od 10 godina već sposobno samo ići u školu, pogotovo ako im je škola u kvartu. Pa onda nama drugima daju njihov posao koji nisu stigli odratiti pa često sotajemo prekovremeno. Nije njihov posao moja odgovornost!
Iako radim pratim i dalje oglase za posao. Sve više oglasa se ponavlja, čim im istekne onaj period do kad je postavljen odmah se obnovi. Dragi šefovi, da li vam je toliko teško da platite radnika kako treba? Mene ponovljeni oglasi ne privlače, čak šta više odvlace me od te firme jer je smatram neozbiljnom za bilo kakvu saradnju.